Бранковина је постојбина знаменитих кнезова, државника, свештеника из породице Ненадовић, као и других историјских личности, место одакле је прва песничка надахнућа понела јединствена Десанка Максимовић. Ненадовићи и Десанка Максимовић су синоними Бранковине.
Један од најугледнијих људи у Србији пред Први српски устанак био је обор-кнез Алекса Ненадовић, рођен управо у Бранковини 1743. године. Истакао се у Аустро-Турском рату (1788-1791) где су се Срби борили као добровољци, фрајкори на страни Аустрије, а по потписивању мира остављени на милост и немилост Турцима и као савезници доживели директну издају. У поменутом рату Алекса се истакао по мудрости и одважности и добио чин официра. Хватање писма којим је кнез Алекса тражио помоћ од аустријског мајора Митесера, припремајући са осталим народним првацима буну против дахијског терора послужило је као повод сечи кнезова. Алекса и Илија били су затечени најпре у апсани Муселимовог конака (најстарија грађевина у ваљевском крају из друге половине XVIII века) одакле су одведени на погубљење, 23.јануара/4.фебруара 1804.године на ливади поред реке Колубаре, 80 хвати ниже моста како је записао прота Матеја у својим Мемоарима. Сеча кнезова била је додатни разлог за организовани отпор турском зулуму, Први српски устанак.
После Алексиног погубљења популарност је прешла на његовог млађег брата, војводу Јакова Ненадовића, рођен 1765. године прву личност ваљевске и шабачке нахије. Придруживши се одмах устаничком покрету руководио је бојевима код Бељине, Свилеуве, опсадом Ваљева и Шапца. Војни успеси омогућили су муполитички утицај и самосталност, пошто је Карађорђа сматрао више за војног заповедника, но за старешину целе Србије. Колико је уважаван и у европским круговима казује податак да је називан ”српски Темистокле”. Допринео је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи Совјет који је требало да ограничи вождову власт. Међутим, свестан његових способности и угледа Карађорђе је на место Младена Миловановића за председника Совјета поставио Јакова, а од 1811. године он је постао попечитељ внутрених дел, чиме је њихов сукоб коначно изглађен. После слома Првог српског устанка Ј. Ненадовић је емигрирао у Аустрију и Русију, а у домовину се вратио 1831. да би убрзо умро 1836. године у Бранковини где је и сахрањен.
Алексин син, касније многопознати Прота Матеја, рођен је 1777. године у Бранковини у богатој и угледној породици Ненадовић, што му је омогућило адекватно школовање (Купиново, Сремски Карловци). Кнез Алекса је свога сина рано увео у политички живот, упућујући га у устаничке послове и акције. Стога је Протина улога у организовању устанка свеобухватна, а можемо је посматрати са два аспекта, војног и дипломатског. Као ратника затичемо Проту већ у првим годинама устанка, при освајању Ваљева и Шапца и опсади Београда, освајању Карановца, Ужица и Смедерева и осталим бојевима, пре свега најславнијем на Мишару и борби на Равњу. Посебан таленат испољио је у управним и дипломатским пословима као први председник Правитељствујушчег Совјета, вођа прве српске депутације 1805.године у Петроград и представник Србије на Бечком конгресу. У спољној политици Прота Матеја је био гласник устаничке Србије са циљем да европске политичаре заинтересује за њено национално рађање, а у унутрашњој борац за јединствен устанички програм. Карађорђе је уживао његове симпатије, док је са Милошем често долазио у сукоб, мада је и даље био у највишим политичким круговима. Падом Обреновића 1842.године и доласком Карађорђевића на кормило Србије поново је постао државни саветник и преговарач при разним поверљивим мисијама. Последња служба му је била у Ваљевском суду, после чега се повукао у родну Бранковину где је и издахнуо 1854. године. Прота је свој буран живот и историјске догађаје у којима је и сам учествовао описао у чувеним ”Мемоарима” (обухватају период од 1787. до 1806. и донекле 1813 годину), једном од најзначајнијих историјских извора за поменути период.
У знаменита имена Бранковине спада и Сима Ненадовић, најмлађи син кнеза Алексе, рођен 1793. године, један од ретких школованих ратника тог доба. Изучио је војну кадетску школу, а ступивши у аустријску војску постао официр и борио се на аустријској страни против Француза. Учествовао је у Првом и Другом српском устанку, а војвода постао 1813. у својој двадесетој години. Подржавао је у политичким опредељењима старијег брата, Проту Матеју. Погинуо је веома млад, јуришајући на турски шанац 26. јула 1815. године приликом заустављања великог турског продора у Мачви, у боју код Дубља.
Позната личност породице Ненадовић је и војвода посаво-тамнавске кнежевине Јеврем (1793-1867), син Јакова Ненадовића, такође за оно време образован човек. Суделовао је у борбама на дринском ратишту, био официр руске војске, а 1831.године постао председник суда у Ваљеву. Умро је у Београду, а сахрањен у Бранковини. Био је ожењен ћерком Младена Миловановића, а њихова кћи Персида била је супруга кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Првог Ослободиоца. Одатле породична веза Ненадовића са династијом Карађорђевић.
Истакнута фигура наше књижевности XIX века је син Проте Матеје, Љубомир П. Ненадовић, рођен 14. септембра 1826. године у Бранковини. Школовао се у родном месту, Ваљеву и на београдском Лицеју и већ тада огласио првим песмама у листу ”Подунавка”. Љуба Ненадовић је много путовао и стицао знања у еминентним универзитетским центрима Прагу, Берлину и многим другим. За време тих путовања настали су његови путописи, као нпр. ”Писма из Грајфсвалда” за време боравка у пруском приморју, или пак чувена ”Словенска Вила” из Хајделберга, док је утиске из Швајцарске такође описао као професор у повећем путопису. У домовину се вратио 1848.године да би радио као професор београдске гимназије, а једно време био начелник министарства просвете и један од првих чланова Српске краљевске академије. У историји новинарства остаће запамћен као покретач листа ”Шумадинка”. И тада је повремено путовао, нпр: у Италију (”Писма из Италије”) Грчку (Солун, св. Гору, Архипелаг) када је написао спев ”Дојчиновић Војин”. Последње године живота, омиљени чика Љуба проводио је у Ваљеву или у рајнским местима Визбадену и Хамбургу. Међу последње путописе убрајају се ”Писма из Немачке” и ”Писма из Цетиња”. Објавио је Мемоаре свог оца, давао у свескама прилоге за нову историју, а бавио се и преводилачким радом, превео је Мињеову ”Историју француске револуције”. Љубормир П. Ненадовић је умро 1895. године, а сахрањен у Бранковини. Његове песме и путописи приређивани су у неколико наврата.
Бранковину поистовећујемо и са великом песникињом Десанком Максимовић, која јој је подарила најлепше стихове и чија је везаност за завичај постала пословична. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. године у селу Рабровици као најстарије од осморо деце Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић и Михаила Максимовића, учитеља. Али Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе. Очева промена службе одвела је породицу у Ваљево 1908. године где ће будућа песникиња завршити основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао песник Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао афирмацију, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом. После положене матуре Десанка је на Филозофском факултету у Београду уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Прве стихове објавила је у часопису ”Мисао” 1920. године, а најбоље је била примљена песма ”Стрепња” да би касније постала сарадник и других књижевних часописа. При крају студија радила је у обреновачкој приватној гимназији, а након дипломирања 1923. године била постављена за суплента Треће женске београдске гимназије. Следеће године публикована је њена прва збирка једноставног назива ”Песме”. Како је током студија испољила интересовање за књижевност других земаља, у првом реду Француске, као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. Након овог искуства постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику где је била запажена и цењена, те ће овај град заувек имати њену наклоност. После доласка у Београд 1926. године радила је у женској гимназији све до почетка Другог светског рата. У међувремену појавиле су се збирке песама и приповедака: ”Врт детињства”, ”Зелени витез”, ”Лудило срца”, ”Срце лутке спаваљке”, ”Како они живе”, ”Нове песме”, ”Распеване приче”… Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама ”Србија се буди” и ”Спомен на устанак” и најснажнијој својој песми те врсте надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом ”Крвавој бајци”. У послератном периоду издвајају се књиге: ”Песник и завичај”, ”Мирис земље”, ”Говори тихо”, ”Тражим помиловање”, ”Немам више времена”, ”Писма из Норвешке”, ”Летопис Перунових потомака”, ”Озон завичаја”, ”Слово љубави”… Песничким врхунцем Десанке Максимовић сматра се збирка поезије ”Тражим помиловање” где у лирској расправи са Душановим закоником песникиња заступа све категорије људи, између многих и своје бранковинске земљаке. За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и постала редовни члан САНУ. Десанка Максимовић је умрла 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини.
